Kada se sudare konačnost i beskonačnost

Koliko ste se puta zapitali kakav je odnos konačnosti i beskonačnosti, teoretskih razmatranja i naših čula? Mi vidimo, osećamo da su svi predmeti oko nas ograničeni – a svesni smo postojanja beskonačnosti. Kada crtamo pravu – crtamo je kao ograničenu iako znamo da ona nema ni kraj ni početak – ali je kao takvu ne možemo prikazati. Dospevamo u paradoksalnu situaciju u kakvu je vekovima pre nas dospeo i Zenon. Jedan od čuvenih Zenonovih paroksa je upravo “dihotomija” – koja poriče mogućnost kretanja.

Ono što je u pokretu mora prvo preći pola puta prije nego što stigne do cilja. Aristotelova Fizika VI:9, 239b10

Kako to izgleda u praksi. Recimo da ste mnogo žedni i da želite da popijete čašu soka koji se nalazi u kuhinji. Potrebno je da dođete do kuhinje – dakle pređe udaljenost od tačke u kojoj se upravo nalazite do kuhinje. Da biste to uradili prvo morate da dođete do tačke K1 koja je između vas i kuhinje, pa zatim do tačke K2 koja je između vas i tačke K1 i tako do u nedogled. Postojeći konačan interval se beskonačno mnogo deli – i kretanje neće ni započeti (a sada čisto zabave radi skoknite po jedan sok – kako bi ovaj paradoks imao smisla).

I eto kako se beskonačnost udobno smestila u konačnost. Kao ljudi se veoma teško možemo otrgnuti utisku da konačno može da sadrži samo konačno, a beskonačno kao “nadređen” pojam može da sadrži i konačno i beskonačno. Ovaj paradoks baš kao i paradoks “Ahil i kornjača” nam ukazuju na sasvim drugačije potencijale sveta u kome živimo i mogućnost da u vremenu i prostoru u kome se nalazimo ima i konačnosti i beskonačnosti – bitan je ugao gledanja i naša spremnost da prihvatimo različitosti.