Zvuk mora u školjkama

Postoje mitovi koje jednostavno ne želim da razbijem. Čak i kada znam istinu i dalje verujem u njih. Verujem da je u školjkama koje donesemo sa mora ostao “duh” mora i kada nam je potrebno da napunimo baterije dovoljno je da prislonimo školjku na uši i taj zvuk mora i talasa nas odvede na neka daleka mesta i oporavi.

Kako školjku približavamo ili odaljavamo od uha zvuk se menja – i to ne u smislu da postaje tiši ili glasniji, već suštinski čujemo različite stvari. Zašto je to tako? Zvuk putuje unaokolo u obliku talasa, a školjka je jedna velika rezonatorska kutija koja prikuplja sve talase koji stižu do nje.

Ukoliko bi školjku prislonili na uho u “gluvoj sobi” – potpuno zvučno izolovanoj sobi – ništa ne bi čuli.

Ono što čujemo kada prislonimo školjku na uši nije zvuk mora niti naših zarobljenih talasa – već su to zvuci naše okoline. Kako je školjka puna zavijutaka i spirala – to je magija veća. Što ih je manje – magija je manja.

I na kraju ne ostaje nam ništa drugo sem da se zapitamo – da li uvek i svuda nosimo lepotu u sebi? Da li je ona prisutna uvek oko nas, samo nemamo dovoljno snage, volje i želje da joj se posvetimo i sagledamo je iz drugog ugla. Školjke nas izgleda još po nečemu mogu naučiti.