Razlagači, samoodrživost, društvo – mala lekcija iz prirode

U nemilom vremenu krize, nezaposlenosti i pada kupovne moći građana, najčešće pitanje postavljemo od strane menadžmenta se tiče samoodrživosti sistema. Kako da se izradi kompanija tako da bude samoodrživa? Priroda nam je već dala odgovor: ekosistem. Šta možemo da naučimo od jednog ekosistema?

Životna zajednica u prirodi mora zauzimati neki prostor u kome članovi te zajednice zadovoljavaju svoje potrebe: kreću se, uzimaju hranu, dišu, nalaze zaklon i zaštitu itd. To isto važi u u privredi: svi zauzimamo određeni prostor na tržištu i svi imamo potrebe.

Jedinstvo ekosistema počiva na interakcijama živih bića i nežive okoline: zemljišta, vode, vazduha, temperature, vlažnosti. Šta je to neživa okolina sa stanovišta jedne kompanije: prostor u kome radi, zakonska regulativa koja se nje tiče, političko okruženje, kulturno okruženje, vremenski uslovi i sl. ?

Svaka promena u sastavnim delovima ekosistema odražava se na sistem u celini. U svakom ekosistemu razlikuju se 3 tipa odnosa između njegovih sastavnih delova:

a) akcije koje predstavljaju uticaje nežive prirode na živa bića koja ga naseljavaju – u našem slučaju to bi bila npr. promena zakona o radu, promene poreske politike zemlje ili pak uvođenje vandrednost stanja radi talasa tropskih vrućina i sl.
b) reakcije – uticaji živih bića na prostor u kome žive. Prilagođavamo se na promene koje su nam nametnute ali isto tako i mi utičemo na njih i pokušavamo da prilagodimo “prostor” sebi. U našem primeru tu svakako spada lobiranje, štrajkovi, različite vrste protesta ali i kvalitetni i asertivni odnosi u kojima se potrebe obe strane uvažavaju i teži se ka istom cilju i sl.
c) koakcije – uzajamni uticaji između samih organizama. Njima pripadaju svi odnosi ishrane i čitav niz konkurentskih odnosa (za prostor, za hranu i dr.) . U našem slučaju tu spadaju i odnosi na konkurencijom, međuljudski odnosi i sl.

Živa bića i njihova okolina predstavljaju zajedno ekološki sistem u kome energija protiče, a materija kruži između obe komponente sistema i unutar svake od njih.

U ekosistemu imamo proizvođače, potrošače kao i razlagače. U našem slučaju proizvođači su oni koji od nežive materije stvaraju ono što potrošači troše. To bi bili zaposleni. Potrošači su i dalje potrošači, a razlagači su nam neophodni iako ih često zaboravljamo. Razlagači će od ostataka i “uginulih potrošača” kreirati nov materijal za proizvodnju. Bez njih sistem veoma brzo postaje otrovan i ruši se.

Kako bi našu kompaniju napravili kao samoodrživu moramo prihvatiti svaku od gore navedenih stavki. Takođe, nužno je da prihvatimo činjenicu da se naše okruženje menja ali i da mi menjamo njega i da je u pitanju borba neprestana. U našem okruženju se veoma često potpuno ignoriše potreba za razlagačima, kao što se i ignoriše činjenica da nužno tokom života proizvodimo pored dobrih stvari i smeće i stoga ne čudi što smo zatrpani istim.

Dijagnostikujte koje “smeće” proizvodite. Procenite ko su vaši “razlagači” i omogućite im da kreiraju neprekidan lanac kruženja energije i materije. To je put ka stvaranju samoodrživog sistema.